Џудо је борилачка вештина и олимпијски спорт настао као скуп пробраних техника из Џијуџицуа. Џијуџицу је у то време у Јапану било заједничко име за све борилачке вештине (ударачке и рвачке). Тада је оснивач џудоа - Џигоро Кано, који је савладао неколико стилова Џијуџицуа, одлучио узети оно најбоље од сваке и одбацити непотребно.



Џудо је постао изузетно популаран већ 1886. када је полиција града Токија организовала турнир „Џудо-Џијуџицу“. Укупно се одржало 15 мечева, а џудо екипа је уверљиво победила. Џудо је постао део јапанског школског образовања и почео се ширити по целом свету.


Џудо је 1964. године уврштен у спортове за мушкарце на олимпијским играма, а 1992. и за жене.

Професор Џигоро Кано (1860—1938), навршивши 18 година, почео се бавити борилачким вештинама. Но брзо је схватио да му је напредак отежан чињеницом да је физички био јако слаб и крхко грађен. Наиме - Већина Џијуџицу техника је уз технику захтевала и много снаге. 1882. Након што је стекао мајсторску титулу у неколико врста Џијуџицуа, одлучио је развити борилачку вештину која би омогућавала слабијим особама да победе много веће противнике.

Са својих 9 ученика основао је институт Кодокан и развијао оно из чега ће настати џудо (На јапанском „нежни пут“).

За развој Џудоа у Европи је веома значајна 1961. година, када је Холанђанин Антун Гесинг, на одржаном трећем првенству света у Паризу, освојио шампионску титулу, победивши најистакнутије џудо–мајсторе Земље излазећег сунца. То је укинуло мит о непобедивости Јапанаца а и дало још више подстрека европским џудистима за даљи рад.